четвртак, 1. март 2012.

PREDLOG ZA RAZMIŠLJANE

Poštovani sugrađani, nalazimo se pred još jednimjako važnim lokalnim izborima. Pravo jevreme za razmišljanje, za dijagnozu stanja stvari i za donošenje odluka na temu– šta nam je činiti. Mi ćemo pokušati da Vam u tome pomognemo.
Kao što svi vidimo stanje političkog života i političke kulture u Župi nije nimalo sjajno. Mislimo da ćemo se svi složiti daje naš lokalni politički život izuzetno zagađen mnogim negativnim pojavama. Svesni smo činjenice da stanje političkog života nigde u Srbiji nije dovoljno dobro, ali smatramo da smo mi po stepenu ove vrste kontaminacije u samom srpskom vrhu.
Demokratska stranka Aleksandrovca želi da pokrene debatu na temu otkrivanja istine o političkom životu Župe i naročito, otkrivanja istine o glavnim učesnicima lokalne političke scene u zadnjihnekoliko decenija. Zašto je to važno? Zato što ne možemo stvoriti novi kvalitet koji nam je neophodan, a da ne zaključimo šta nas opterećuje i šta nam smeta da to učinimo. Iznad svega smetaju nam lažne predstave o nekim pojedincima koje oni i njihovi pomagači sami o sebi stvaraju, a najviše nam smeta njihovo štetočinsko delovanje u javnom životu.
Svesni težine i odgovornosti, a po onoj Đinđićevoj„da je lakše ne bi nama zapalo“, krećemo u još jednu tešku misiju, kao i mnogo puta ranije. Naravno, apsolutne istine nema, i mi na nju ne pretendujemo, ali hoćemo da „skinemo oznaku tajnosti“ sa nekih tema i pravih biografija pojedinaca koji su bili i jesu još uvek ključni akteri političke scene, ili pak pokušavaju da to budu. Mi smo svesni činjenice da nije sve isto, da nisu svi isti i da nije svejedno ko su glavni protagonisti na političkoj sceni. Po građane vrlo opasnu neistinu da je sve isto, da su svi isti, da je sve jedno ko upravlja Župom i da „od ovog nema boljeg“ šire oni kojima su laži, podmetanja, klevete, uvrede... glavno i često jedino oružje u političkoj borbi. Istina, odnosno argumenti nisu njihova sredstva. Njihova metodologija je zamajavanje građana i sejanje magle.

Da li neko, zaista misli, da će Župi biti dobro ako njome upravlja jedan od dvojice ljudi koji se za to grčevito bore, maltene kao za život, a koji su njome u zadnjih 26 godina upravljali skoro 20 godina? Mislite li daje normalno da neko bude predsednik opštine preko 20 godina? Za neke je vlast najveća slast, ali i više od toga - gotovo sve u životu. A davno je mudri lord Akton rekao da ’’svaka vlast kvari ljude, a apsolutna vlast ih kvari apsolutno“.Nama nedostaje kritičnost, otvorenost i hrabrost da kažemo istinu! A istina jeda nije uobičajeno, da ne kažemo normalno, da su od 60-tih godina prošlog veka tri čoveka istog ideološkog profila vršila vlast u ovoj opštini ukupno preko 40 godina. Lako je proverljivo, ali tvrdimo bez provere da je to redak, ako ne jedinstven slučaj u Srbiji. Treći mandat je namenjen samo izuzetnima! Da li među ovima prepoznajete takve?
Složićete se da ovo, zapravo, govori o našem mentalitetu i našoj političkoj kulturi. U razvijenom svetu koji je tu , blizu nas, nije uobičajeno da se nekom beskrajno dugo i više puta, bez valjanog osnova ukazuje bilo kakvo, a ponajmanje političko poverenje.
Ko je od ove trojice, a i drugih takođe, završio „fakultet za predsednika opštine“? Niko naravno. Pako onda može da obavlja ovu funkciju? Svako ko je nešto u životu ozbiljno radio, ko ima pristojnu profesionalnu biografiju, ko je obrazovan, ozbiljan, moralan,odgovoran i spreman da istrpi kritiku. Politika ne sme da bude privilegija ’’odabranih’’,nego izazov za sve koji žele, mogu i hoće da učine nešto za bolji život sugrađana.
Potrebno je demistifikovati one koji misle da su Bogom dani za ovaj posao. Dakle, treba reći istinu. Istinu o njima iistinu o ovom teškom i izazovnom poslu, koji terba da rade oni koji su dokazali da vrede , da sumoralni i društveno odgovorni ljudi. Privilegija je naći se u prilici da kreirate život oko sebe. Za ozbiljne, časne i vredne velika odgovornost, ali i veliki izazov.
Zato - priključite se. DS u Aleksandrovcu nikada nije tvrdila da ima tapiju na istinu, poštenje, sposobnost... i da isključivo ona može, što drugi ne mogu. Naprotiv, mi smo bili, i jesmo otvoreni za kritike, ali i za rad i saradnju.
DS će učestvovati na narednim lokalnim izborima sa velikim, ali realnim ambicijama da pobedi i ponovo preuzme odgovornost za vršenje vlasti u našoj opštini. Svesni naših grešaka i naših uspeha u prošlosti, ali i očekivanja, koja građani imaju od nas, učinićemo sve da tako bude. Naravno može da bude i drugačije. Od Vas, poštovani građani, zavisi, koliko i od nas, kakav će ishod biti. Odgovornost je obostrana.
Mi smo ubeđeni da Župi treba jedinstven front pojedinaca, političkih organizacija, nevladinih organizacija, udruženja građana, radnika, poljoprivrednika, mladih pre svega, koji treba da se pojave na narednimizborima i preuzmu odgovornost za vršenje vlasti. DS može u ovom širokom frontu da bude dobar organizacioni oslonac i da sve svoje resurse stavi na raspolaganje svima koji misle slično ili isto, kako bi pobedom na izborima formirali domaćinsku i odgovornu vlast
Znamo da mnogi od Vas hoće i mogu više nego mnogi od pripadnika političkih stranaka. Ovim putem želimo da Vas ohrabrimo i pozovemo na zajedničku akciju dekontaminacije župske javne i političke scene. Podmlađena i ojačana DS zajedno sa novim snagama, među vama poštovani građani, može mnogo.
Neki naši politički prijatelji su skoro rekli -„Ako Vam je dobro, onda ništa“. Mi kažemo, da se ne lažemo - nije dobro i u Župi je vreme za promene i zato treba da predstojeće izbore iskoristimo da zajedno sa Vama, poštovani građani, menjamo i posle toga preuzmemo odgovornost za našu sudbinu.

четвртак, 8. септембар 2011.

Уливао ми је поверење и снагу

СЕЋАЊА НА ПРЕМИЈЕРА

Тешко ми је да се у овом тренутку сећам на лик и дело др Зорана Ђинђића из простог разлога јер је то за мене као и за грађане ненадокнадив губитак који ћемо дуго осећати. Али, пут који је он трасирао и оно чему нас је учио овај генијални човек, учиниће га бесмртним. Створио је пут боље будућности којим ћемо сигурно ићи даље. Тешко је и због тога што је мало речи које могу описати изузетну личност Зорана Ђинђића. Покушаћу у томе, да кроз време и догађаје, опишем наше сусрете у којима ми је давао снагу да истрајем до краја у борби за демократске промене. Догађаја је било много, издвојићу у хронолошком реду збивања, она која су остала као најупечатљивија у мом сећању, а сада остају као вечита успомена са поруком како даље, како до краја. Остварити идеје које је он на првом месту, а затим и ми заједно са њим стварали.

Прво сећање везује ме за познате догађаје који су се десили 1996. године на протестима када сам се са Зораном упознао. Затим се слике ређају даље. Први и значајни разговор са њим сам имао 1997. године. Повод је био следећи. Наши грађани се добро сећају да је тада у време првомајских празника ЕПС на најружнији начин искључивао грађанима струју. Тим поводом ОО ДС огласио се лецима путем којих је жестоко протествовао због овог срамног чина. Та наша акција имала је позитиван ефекат, а за актуелну власт представљала је изненађење и нашла их затеченим. Летак је дошао у руке Слободана Милошевића, који се толико изнервирао да је хтео да смени тада првог човека ЕПС-а. Овакву информацију добио сам лично од Зорана Ђинђића који ми је рекао : „Како сте се тога сетили, па то је генијално, да једна тако наизглед једноставна ствар разбесни и самог Милошевића“. Рекао сам да ће још доста тога позитивног чути о нама из Александровца. Рекао сам такође и њему и другима да ћемо успети да скинемо са власти властодршце у Жупи који су били на врхунцу моћи. Да будем искрен, ни сам у то нисам до краја веровао, а нису ни други, чак мислим да ни Ђинђић то није поверовао. Међутим, доказ да је он веровао у нашу снагу, је његова посета као председника ДС-а, која се десила 1998. године, када нам је дао веома значајну и важну подршку да у то време опозицију у Александровцу учинимо јаком и спремном да се избори са режимом Слободана Милошевића. Треба нагласити да смо тада били међу најбољима, или боље речи најорганизованијима у Србији, када се тиче пласмана многобројих летака којих се наши грађани такође добро сећају, а у којима је жестоко критикован тадашњи режим. Најбољи показатељ за то је долазак екипе за маркетинг из врха ДС-а који је дошао да види како ми то радимо. Долази време рата 1999. године када је Зоран Ђинђић због сазнања да му се прети атентатом био у Црној Гори. Те године 17. маја, први анти-ратни протести у Републици десили су се у Александровцу. Протести родитеља и мајки којима су синови на ратишту. Протести грађана Жупе када су социјалистичке вође у општини добиле заслужену лекцију од огорченог народа. У свему томе велики допринос је дао ОО ДС. Зоран ме је тим поводом позвао и његово прво питање је било : Да ли је све то истина. Подсетио сам га да сам му већ рекао да ће још доста тога чути о нама из Жупе. Шеф ми је поручио да се чувам. Затим долази тренутак када су ме из познатих разлога, као лекара протерали у Сталаћ. Тада су ми ДС и лично Зоран Ђинђић пружили велику подршку. Долазимо до 2000. године када је одржана изборна скупштина странке и када је противкандидат Ђинђићу био Вуксановић. Неколико месеци пре тога Зоран је почео да у јавност износи бројна саопштења чији је садржај на одређен начин био проблематичан, пре свега, зато што је у њима износио став да ако до одређеног рока Слободан Милошевић не оде са власти или не дође до промена, да је спреман да се повуче са места председника странке. Зато сам га једном приликом, читајући једну такву изјаву у штампи, позвао на мобилни рекао шта мислим о томе. Он ми је рекао: „Можда си у праву, али немојмо сада о томе, са Ружицом и децом сам у колима и знам да нас ови слушају, позваћу те на састанак да причамо о томе.“

Тако је и било. Непосредно након тога добио сам позив од председнице ИО ДС Душице Анђелковић, која ми је заказала састанак ког шефа, како смо га звали сви који смо му били блиски сарадници. Зашто је то важно? Тада се практично формирала лоби група, састављена од њему најближих људи у ДС-у, која је одиграла кључну улогу у кандидатури, а касније и победи над Вуксановићем. Трба додати да је даљи развој догађаја више него упечатљиво показао колико је било важно да за председника буде изабран Зоран Ђинђић, а не неко други.

Након тога дешавали су се познати догађаји избори, коначна велика историјска победа на изборима, 5. октобар и коначан улазак демократије у Србију и Жупу, која је била упориште социјалиста. Било је много мојих сусрета са премијером и пре и после тога, али у овом периоду издвајам сусрет непосредно после избора шефа за премијера. Био је то скуп коме су присуствовали руководство странке, председници општина и други. Била је то, да тако кажем, велика гужва, сви су се скупили око премијера, свако је имао своје захтеве и тражио понешто. У једном тренутку и ја сам му пришао. Рекао сам: „Шефе ја имам само два захтева“ – Рекао ми је: „Од кад си ти тако скроман“ - „Сачекајте да кажем који су то захтеви па онда просуђујте. Помозите ми да консолидујем „Вино Жупу“ и да оне који су одговорни за страдање народа приведемо лицу правде.“ -„Баш си скроман“ уз осмех ми је рекао.

Наравно захтев за консолидацију „Вино Жупе“ је био врло логичан, јер је она окосница развоја нашег краја, а привођење одговорних лицу правде је нешто што је народ, упркос беди и сиромаштву, ипак ставио на прво место. Нажалост, морам да констатујем да је премијер један од ретких који је у томе истрајавао до краја, али није успео. Спречила га је смрт. Смрт која се претворила у нови живот који је отпочео коначним обрачуном са криминалом и најцрњим талогом авета прошлости.

Тешко могу у неколико реченица да опишем његову личност. Али покушаћу. Био је то човек невероватне интелигенције, неисцрпне енергије, једном речју, била је права срећа и велика привилегија познавати Зорана Ђинђића. То је човек од кога се учи. Наравно да се због њега нисам учланио у странку, али је сигурни и то, да није било њега, питање је да ли би издржао све оно кроз шта сам прошао. Увек ми је уливао нову снагу, нову веру и нову енергију.

Током свих ових година схватио сам да имамо доста сличних особина, наравно уз велику разлику јер нико није и нико не може да буде Зоран Ђинђић. Проћи ће много генерација док се не појави једна таква личност која је у себи помирила све: визију, изузетну интелигенцију, креативност и непресушну енергију. Зоран Ђинђић увек испред времена.

И последње сећање је оно које у мени изазива највише емоција; и речи су све теже и теже. На дан трагичног догађаја, 12-ог марта, био сам код директора Републичке дирекције за путеве, са захтевом за добијање средстава неопходних за сређивање улица у граду. Рекао сам прослава јубиларне 40-те „Жупске бербе“ која ће се одржати ове године, је веома значајан датум, и поред осталог због тога треба средити град. На прославу ће бити позван и премијер; треба га дочекати како доликује. Истог тренутка, у свом подсетнику сам написао да сутра треба да позовем премијера, да му затражим помоћ за ову акцију и на време га обавестим да планира посету „Жупској берби“. У подсетнику и данас пише: позвати премијера 13-ог марта. Један сат после тога пуцано је у Србију.

Др Чедомир Петковић

Сећања на премијера

01.04.2003 Жупске новине