Уливао ми је поверење и снагу

СЕЋАЊА НА ПРЕМИЈЕРА

Тешко ми је да се у овом тренутку сећам на лик и дело др Зорана Ђинђића из простог разлога јер је то за мене као и за грађане ненадокнадив губитак који ћемо дуго осећати. Али, пут који је он трасирао и оно чему нас је учио овај генијални човек, учиниће га бесмртним. Створио је пут боље будућности којим ћемо сигурно ићи даље. Тешко је и због тога што је мало речи које могу описати изузетну личност Зорана Ђинђића. Покушаћу у томе, да кроз време и догађаје, опишем наше сусрете у којима ми је давао снагу да истрајем до краја у борби за демократске промене. Догађаја је било много, издвојићу у хронолошком реду збивања, она која су остала као најупечатљивија у мом сећању, а сада остају као вечита успомена са поруком како даље, како до краја. Остварити идеје које је он на првом месту, а затим и ми заједно са њим стварали.

Прво сећање везује ме за познате догађаје који су се десили 1996. године на протестима када сам се са Зораном упознао. Затим се слике ређају даље. Први и значајни разговор са њим сам имао 1997. године. Повод је био следећи. Наши грађани се добро сећају да је тада у време првомајских празника ЕПС на најружнији начин искључивао грађанима струју. Тим поводом ОО ДС огласио се лецима путем којих је жестоко протествовао због овог срамног чина. Та наша акција имала је позитиван ефекат, а за актуелну власт представљала је изненађење и нашла их затеченим. Летак је дошао у руке Слободана Милошевића, који се толико изнервирао да је хтео да смени тада првог човека ЕПС-а. Овакву информацију добио сам лично од Зорана Ђинђића који ми је рекао : „Како сте се тога сетили, па то је генијално, да једна тако наизглед једноставна ствар разбесни и самог Милошевића“. Рекао сам да ће још доста тога позитивног чути о нама из Александровца. Рекао сам такође и њему и другима да ћемо успети да скинемо са власти властодршце у Жупи који су били на врхунцу моћи. Да будем искрен, ни сам у то нисам до краја веровао, а нису ни други, чак мислим да ни Ђинђић то није поверовао. Међутим, доказ да је он веровао у нашу снагу, је његова посета као председника ДС-а, која се десила 1998. године, када нам је дао веома значајну и важну подршку да у то време опозицију у Александровцу учинимо јаком и спремном да се избори са режимом Слободана Милошевића. Треба нагласити да смо тада били међу најбољима, или боље речи најорганизованијима у Србији, када се тиче пласмана многобројих летака којих се наши грађани такође добро сећају, а у којима је жестоко критикован тадашњи режим. Најбољи показатељ за то је долазак екипе за маркетинг из врха ДС-а који је дошао да види како ми то радимо. Долази време рата 1999. године када је Зоран Ђинђић због сазнања да му се прети атентатом био у Црној Гори. Те године 17. маја, први анти-ратни протести у Републици десили су се у Александровцу. Протести родитеља и мајки којима су синови на ратишту. Протести грађана Жупе када су социјалистичке вође у општини добиле заслужену лекцију од огорченог народа. У свему томе велики допринос је дао ОО ДС. Зоран ме је тим поводом позвао и његово прво питање је било : Да ли је све то истина. Подсетио сам га да сам му већ рекао да ће још доста тога чути о нама из Жупе. Шеф ми је поручио да се чувам. Затим долази тренутак када су ме из познатих разлога, као лекара протерали у Сталаћ. Тада су ми ДС и лично Зоран Ђинђић пружили велику подршку. Долазимо до 2000. године када је одржана изборна скупштина странке и када је противкандидат Ђинђићу био Вуксановић. Неколико месеци пре тога Зоран је почео да у јавност износи бројна саопштења чији је садржај на одређен начин био проблематичан, пре свега, зато што је у њима износио став да ако до одређеног рока Слободан Милошевић не оде са власти или не дође до промена, да је спреман да се повуче са места председника странке. Зато сам га једном приликом, читајући једну такву изјаву у штампи, позвао на мобилни рекао шта мислим о томе. Он ми је рекао: „Можда си у праву, али немојмо сада о томе, са Ружицом и децом сам у колима и знам да нас ови слушају, позваћу те на састанак да причамо о томе.“

Тако је и било. Непосредно након тога добио сам позив од председнице ИО ДС Душице Анђелковић, која ми је заказала састанак ког шефа, како смо га звали сви који смо му били блиски сарадници. Зашто је то важно? Тада се практично формирала лоби група, састављена од њему најближих људи у ДС-у, која је одиграла кључну улогу у кандидатури, а касније и победи над Вуксановићем. Трба додати да је даљи развој догађаја више него упечатљиво показао колико је било важно да за председника буде изабран Зоран Ђинђић, а не неко други.

Након тога дешавали су се познати догађаји избори, коначна велика историјска победа на изборима, 5. октобар и коначан улазак демократије у Србију и Жупу, која је била упориште социјалиста. Било је много мојих сусрета са премијером и пре и после тога, али у овом периоду издвајам сусрет непосредно после избора шефа за премијера. Био је то скуп коме су присуствовали руководство странке, председници општина и други. Била је то, да тако кажем, велика гужва, сви су се скупили око премијера, свако је имао своје захтеве и тражио понешто. У једном тренутку и ја сам му пришао. Рекао сам: „Шефе ја имам само два захтева“ – Рекао ми је: „Од кад си ти тако скроман“ - „Сачекајте да кажем који су то захтеви па онда просуђујте. Помозите ми да консолидујем „Вино Жупу“ и да оне који су одговорни за страдање народа приведемо лицу правде.“ -„Баш си скроман“ уз осмех ми је рекао.

Наравно захтев за консолидацију „Вино Жупе“ је био врло логичан, јер је она окосница развоја нашег краја, а привођење одговорних лицу правде је нешто што је народ, упркос беди и сиромаштву, ипак ставио на прво место. Нажалост, морам да констатујем да је премијер један од ретких који је у томе истрајавао до краја, али није успео. Спречила га је смрт. Смрт која се претворила у нови живот који је отпочео коначним обрачуном са криминалом и најцрњим талогом авета прошлости.

Тешко могу у неколико реченица да опишем његову личност. Али покушаћу. Био је то човек невероватне интелигенције, неисцрпне енергије, једном речју, била је права срећа и велика привилегија познавати Зорана Ђинђића. То је човек од кога се учи. Наравно да се због њега нисам учланио у странку, али је сигурни и то, да није било њега, питање је да ли би издржао све оно кроз шта сам прошао. Увек ми је уливао нову снагу, нову веру и нову енергију.

Током свих ових година схватио сам да имамо доста сличних особина, наравно уз велику разлику јер нико није и нико не може да буде Зоран Ђинђић. Проћи ће много генерација док се не појави једна таква личност која је у себи помирила све: визију, изузетну интелигенцију, креативност и непресушну енергију. Зоран Ђинђић увек испред времена.

И последње сећање је оно које у мени изазива највише емоција; и речи су све теже и теже. На дан трагичног догађаја, 12-ог марта, био сам код директора Републичке дирекције за путеве, са захтевом за добијање средстава неопходних за сређивање улица у граду. Рекао сам прослава јубиларне 40-те „Жупске бербе“ која ће се одржати ове године, је веома значајан датум, и поред осталог због тога треба средити град. На прославу ће бити позван и премијер; треба га дочекати како доликује. Истог тренутка, у свом подсетнику сам написао да сутра треба да позовем премијера, да му затражим помоћ за ову акцију и на време га обавестим да планира посету „Жупској берби“. У подсетнику и данас пише: позвати премијера 13-ог марта. Један сат после тога пуцано је у Србију.

Др Чедомир Петковић

Сећања на премијера

01.04.2003 Жупске новине